Jedno Sasvim Obicno Vece

Ponekad dah na ogledalu otkriva iskrivljene svetove,
Osluskujem tihe siluete u mraku sobe,
Jecam, ponekad jace, bolnije, dah mi zastane, pa onda opet,
Neprekidno, nezavidno, optuzujem univerzum da me ne voli dovoljno.
Prva suza niz obraze umorne od teskobe u dusi,
Sliva se lagano. Evo jos jedne, pa druga I treca,
Uskoro, more suza nestrpljivo jure, beze…
Pogled mi se muti pri pomisli na realnost..
Dugo sam zivela u osami, tama neodoljivo umara…
Ne,ne zelim pogledati kroz prozor,
Jos je gore napolju…jos je veca tama…
Bolje je ostati sklupcan , zagrliti jastuk, ne dati mu da ode..
A I gde ce?
Disem sve brze. Okrivaju se novi horizonti svakom novom suzom
Mislim da mi je lakse..u dusi.
Tesko je razmisljati trezveno kada ti neka knedla stoji u grlu
Razdire te..u glavi ti je jedino kako da je progutas ili ispljujes.
O reci me bole. Ne, recenice bole vise. A misli kolju.
Volela bih da sam kamen, hladna, nedostupna,
Visoko negde na nekoj litici, nedostizna, daleka…
Avaj! Zivot me nacinio sundjerom, upijam sve nedace koje mi zivot baca
A onda me jednog dana istisnu, te kapljem uzalud po suvom granju.
Gde je tu Pravda? Gde je tu radost..? Radost zivota..
Kazu da se krije u malim stvarima..Eh, volela bih da mogu da ih primetim..
Te male stvari…
Disem sve sporije. Valjda su suze presusile…
Noc je skoro gotova..Cekam zoru, I neke nove sitnice da se njima radujem.