Vrtoglavo se spusta niz obaze tvoje
jedna suza meka, k'o uzdah u noci,
neke oci daleke, zvezde srece broje,
i jecaju tiho, nezno, u samoci.
Tezina se stvara, u grudima jecaj plamti,
ustreptalo srce ne mari za svet,
dane divne radost, srecu ono pamti,
i ceka pravi cas, za zanos, za let.
Ruku meni pruzas kroz prozore snova,
telo drhti burno od straha, nemira u noci,
miris vetar nosi kroz sume javorova,
hoce li srce tvoje srcu mome doci.
Sad zajecaj tiho, patnja nek' odleti,
daleko od krovora, reka, i puta,
za tebe duso moja vredi i umreti,
bez tebe srce moje vecno ce da luta.
Zagrli me nezno, cuvaj me od sveta,
od tisine, ljudi, i oluje koja vije,
nek nam ljubav kao ruza cveta,
za nju jos niko zivi cuo nije.
No comments:
Post a Comment